Dnevnik savremene ratnice

 

 

Da li vam se ikad desilo da sretnete neku osobu,vidite u prolazu i nešto vas štrecne? Onako kao " znam te, ali se ne poznajemo "  ili " imaćemo svojih trenutaka " .Nisam sigurna da li baš verno mogu da objasnim taj osećaj, ali onaj ko je doživeo tako nešto će me shvatiti.Sigurna sam da hoće. 

Danas sam posle nekoliko meseci opet videla tog jednog dečka. I opet isti osećaj. Njegov pogled u prolazu, i na tome ostaje. Kao i pre par meseci.Kao i pre par meseci pre tih par meseci . Ne viđam ga često. Nažalost. Ne mogu da kažem da mi se sviđa, ali ni da mi se ne sviđa. Jednostavno, ima tu nešto. Možda tripujem. Ali...

Prvi put sam ga videla pre nešto više od godinu dana u jednoj kafanici. Retko izlazim, baaaaš retko,ali to veče me drugarica gotovo na silu odvela tamo. Odmah sa vrata sam ga spazila. Jednostavno, nešto me vuklo u njegovom smeru. I zapamtila. Zašto? Ne znam...Taj osećaj... Sećam se da je napolju pljuštala kiša, da su se svi skupili u prostor 4x4 ,dok ne prestane. Sećam se da sam pokušavala nešto drugarici da kažem,a on je mislio da pričam njemu. Sećam se kako mu se na faci videlo koliko mu je glupo kad je skontao da se nisam obraćala njemu. Sećam se koliko je meni bilo glupo što je njemu glupo. Pf...iskreno ,tada sam bila u vezi i jednostavno nije bilo u redu da se " muvam" sa drugim muškarcima. Ne mislim bukvalno, doduše ,podrazumevalo se da muvanje nije dolazilo u obzir, već i ovako...da blebećem sa njima, da se upoznajemo...To veče, čim je kiša prestala, drugarice i ja smo se pokupile i otišle kući...

Posle nekih 2- 3 meseca, videla sam ga u prolazu, na ulici. Taj pogleeeeeed....Kako me štrecne...užas...

i danas...Opet.

Nadam se da ću ga viđati češće. Ne sviđa mi se ,nije to u pitanju ,samo...Taj osećaj! Ne da mi mira...